Grcka i jedna Zastava

-“Kako bez klime, mislim, ipak je 40 stepeni…?”
-“Pa, imamo leptir stakla, sta ce nam klima!”
Ne pricamo I tek po nekada pomislimo na godine, ne zato sto ih se plasimo, vec zato sto nista posebno ne menjaju u nasim zivotima; bar ne sada I bar ne u tolikoj meri da bi ih bilo znacajno spominjati. Ali ipak, spadamo u onu grupu ljudi koji se jako dobro secaju kako je izgledala voznja, na duze relacije, za radnicku ili usudio bih se reci srednju klasu 70-tih I 80-tih godina. Bili su to veoma posebni dogadjaji za celu porodicu, pocevsi od posebne kontrole nasih, mahom Lada I Zastava, pakovanja stvari, glomazne kamperske opreme I na kraju analize auto-karte, onako vazno rasirene preko celog trpezarijskog stola! Kretalo se u neko gluvo doba noci, da bi se toboze vozac odmorio pred dugu voznju ali I da bi skratili, bar malo, voznju kada Sunce ne stedi nijednog putnika-namernika! Nismo ni znali za klima uredjaje, leptir staklo je bilo vise nego dovoljno!

Nasa Zastava 128 napravljena jos davne 1982, I kao vecina starih ljubimaca nije saradjivala svega nekoliko sati pred polazak. Za trenutak se razmatrala I opcija o nekom alternativnom, citaj novijem I modernijem, prevoznom sredstvu ali ipak kao I u svim lepim pricama pobedila je… ljubav, moja velika, luda iracionalna ljubav prema ovim starim gomilama lima.  Ne biva pa da ne spomenem da tu ima i jos jedna devojka koja ‘razume stvari’ I bez crteza…  Elem, sve to zajedno I jedna puna plasticna kutija, sveze nabavljena u “Uradi Sam” napunjena vitalnim rezervnim delovima I osnovnim alatom je bilo dovoljno da vrati osmehe na lice I onaj lepi osecaj u stomaku kada negde treba da se putuje! Taman negde kada je Sunce pocelo da odustaje za taj dan, prebacili smo nase peskire za plazu preko usijanih sedista od skaja (nekada volim da kazem I da su originalna-kozna), poslali poljubac onima koji su ostali na ulaznim vratima da masu I krenuli.
Nismo daleko stigli, do “studenjaka” gde nas je docekala nepregledna kolona automobila prema jugu, tamo gde smo se I mi uputili. Guzva jeste ali smo mi bili u daleko boljem raspolozenju od putnika u Mercedesima oko nas, nije bilo lako doci do Beograda iz tamo nekog Frankfurt-a ili Dusseldorf-a a gde je tek Istanbul ili Izmir, razumem zasto su bili namrsteni. Dok smo mi podesili nas “bluethooth” zvucnik I na “shuffle’ odslusali po nekoliko pesama za dusu svakog od putnika vec smo “jurili” prilicno pustim auto-putem. Bilo je tu dosta sala na racun vozaca I kilometar sata koji je pokazivao “sumanutu “ briznu od 120km/h a koja nije bas bila blizu ciframa na raznim aplikacijama ovih novih fensi telefona. Sto se mene tice, vozili smo 120km/h I tacka!

Bilo kako bilo, uz nekoliko granica, dosta naplatnih rampi I poveceg opusa Atomaca, DLM, Gazde Paje, Hladnog Piva,SevdahBaby-a I ostalih vec oko 5am smo se nasli na malenim ulicama usnule Nea Kalikratije, malog mestasca, tek od pre nekoliko godina malo poznatijeg  turistickog odredista na putu od Soluna prema prvom prstu. Posto smo razbudili pola komsiluka uspeli smo I ostatak nase ekipe da podignemo iz kreveta, osecanja su bila pomucena: srecni sto smo stigli, ocekivali su nas tek dan kasnije ali 5 ujutru je I za najblize previse.

Paradajz nismo poneli od kuce ali rakiju od sljive I loze jesmo. Malo nas je novi komsiluk gledao sa rezervom, posto retko da smo uspevali da odemo do plaze pre 5 posle podne ali hej, to je nas odmor I mi to tako radimo. Stigli smo I malo da se provozamo.
O moru, o bezbroj fantasticnih plaza Grcima kao domacinima mogu da pisu neki koji bolje poznaju tu materiju nego mi. Nase iskustvo je bilo odlicno! Lokalni pekar mi je vec posle treceg dana ubacivao perecu kao poklon za moju lojalnost a peti dan mi je pokazivao slike svojih unucica I svojih brkova kada su jos bili crni.
Izmedju ova dva prsta Halkidikija koje smo mi malo obisli postoji “million” raznovrsnih plaza tako da I one sa istancanim ukusom I velikim ocekivanjem moze da se nadje nesto dobro.

Jedan dan smo neplanirano zavrsili na izlozbi starih automobila u pesackoj zoni Nea Kalikratije. Dopalo se lokalnim organizatorima to sto se vozamo 37 godina mladim autom pa su nas pozvali da se pridruzimo na korzou. Bilo je zanimljivo gledati ‘nase’ kada ‘nalete’ na zastavu pored svih tih cool auta : minija, 2002-ke, stare minike, datsuna I slicno. Neki su reagovali iskrenim osmehom  ali bilo je I onih koji bi se blago stresli I produzili niz ulicu na hladno pivo.

Put za nazad je planiran u tri dana, jer hej, moze I tako!
Prva stanica Solun. Parkirali smo bas blizu glavnog trga I nekog kontejnera. Opet su pale prozivke tipa: “valjda te nece djubretari pomesati sa kontejnerom” ali tu gde sam ga traljavo parkirao to sam ga I nasao par sati kasnije, nije nikome smetao.

Zanimljiv Solun, pun ljudi rekao bih lepa kombinacija lokanog stanovnistva I turista. Tu oko trga smo negde I klopali pa prosetali do radnje zbog koje smo I svracali u Solun. Nismo se mi tu nasli zbog lepog trga, zanimljivih ulica, nasmejanih ljudi I slico, nista od toga, mi smo tu zbog jeftinih koznih jakni. Validan razlog ako pitas zenski deo ekipe. A radnja, prica za sebe. Gomile, u pravom smislu te reci, jakni na prvi pogled nabacane bez ikakvog reda. Ali ako zatrazis bordo strukiranu jaknu u M velicini ljubazna prodavacica, poreklom iz Leskovca, ce bez mnogo razmisljanja kao madjionicar “stvoriti” istu uz tihi komentar da ti zapravo treba L. Opet, ove gore pomenute iz nase ekipe imale bi odgovor I na tu opasku, da mora da je do “kalupa”  jer znaju one da inace nose M velicinu. Prilicno zabavna situacija za nas ostale. U celoj toj guzvi I na nepodnosljivih mnogo stepeni neko se osetio I kao “Sultan od Bruneja”!

Nesto kasnijeposto smo ostavili koliko smo I imali eura sa sobom neko iz gomile zavapi, “hajmo kuci”, I svi ga poslusase…
Koristili smo alternativni prelaz na Dojranskom jezeru I opet su iskustava bila lepa. Cela operacija je prosla skora pa bez cekanja. Tu je Makedoski carinik pokusao I da nam se dopadne, pohvalio nam auto I informisao nas kako je on u istom takvom pre mnogo godina imao prvi udes, I kako je jedva zivu glavu sacuvao. Mislim, dragocena informacija…
Kanjon Matka. Verovatno nesto najlepse sto smo videli na ovom godisnjem odmoru. Tu sam I pojeo najskuplju pastrmku na odmoru! Nalazi se u blizini Skoplja I relativno blizu auto-puta. Nisam siguran da li su SAT ili slicne you tube patrole spominjale ovu lokaciju ali ja je toplo preporucujem.

Vece I noc provedena u Skoplju. Mi smo sada bili prvi put ako se ne racunaju ekskurzije iz ranih razreda osnovne skole. Iskljucivo subjektivni stav ali malo sija vise nego sto se nama dopada I sva novo izgradjena infrastruktura u samom centru, okolne zgrade, fontane mostovi su na granici ukusnog. Iako je bilo 10-11pm bilo je jako veselo, zivo puno ljudi. Taj deo nam se dopao.

Sledeci dan put nas je vodio dalje u Srbiju. Isli smo opet ne standardnim putem I granicnim prelazom I dobro smo prosli.Svratili smo I u  Manastir Prohor Pcinjski. Prema predanju originalno podignut (ne u danasnjem obliku) jos u 11 veku. Rekao sam necu o godinama ali to je pre oko 1000godina…

Vranje. Imamo relativno bliske prijatelje poreklom iz Vranja pa smo onda, ocekivano, mnogo stvari doziveli u tom najjuznijem gradicu u Srbiji kroz prizmu naseg prijateljstva. Naravno I Bora Stankovic nam je svojim knjizevnim opusom priblizio Vranje, taj melos, karakter ljudi I juznjacku krv. Obisli smo kucu u kojoj je Bora proveo detinjstvo bas preko puta nekog poznatog salona za ulepsavanje a u ulici koja je nazvana po njegovoj babi – Zlati. Tu u Baba Zlatinoj ulici izgleda vole I da skladiste komsije drva za ogrev ili dalju prodaju pa skoro da nisi siguran da li si na pravom mestu ali onog trenutka kada prodjes ulaznu kapiju kao da si zakoracio u vremensku masinu. Onda smo obisli simpatican centar grada, setacku zonu I naravno beli most simbol grada. Kazu, opet po predanju da ga je sagradila majka stradale turkinje Ajse  u znak secanja na tragicnu ljubav svoje cerke I Srpskog pastira Stojana.
Ovi nasi saljivi drugari kazu: “nemoj da si naivan, napravio ga Turski Beg da bi dobio olaksice za porez od Sultana”.


Noc smo proveli u Knjazevcu. Mali grad na istoku Srbije u blizini granice sa Bugarskom sa oko 20 hiljada stanovnika. Sav taj narod koji tamo zivi nam I nije preterano interesantan ali jeste nas kum Milan cija baka tamo zivi a kod koje on I dalje voli da provodi svoje odmore. Sprema se I za penziju pa nam je pricao o lesnicima koje je posadio I vodi koju jos nije nasao…
Sutradan smo preko Sokobanje se vratili na auto-put I opusteno dovezli do Bgd-a. Da dokazemo sebi tamo oko Malog Pozarevca smo stisli I na 140km/h a uz Bubanj potok smo izjurili kao pracka sa stabilnih 80km/h.
Ispred kuce sretosmo I komsiju Ivana.
-“Ej, gde ste vi?”
-“Evo sad sa mora.”
-“Kako bez klime, mislim, ipak je 40 stepeni…?”
-“Pa, imamo leptir stakla, sta ce nam klima!”
Zamisli se, kiselo se nasmeja I promrmlja: “bolest nije opasna ali je uzela maha!”… ode niz ulicu...


Pozdrav Vlada

Super, fin putopis I lepo ste se proveli, entuzijazam ne jenjava, a to je najbitnije