Tara septembar 2023. - Godisnji odmor

Sunarodnici, moja najdraza planina skoro pa mi postade drugi dom, u planinarskom domu.
Vise razloga cini tu moju odluku, ali prvenstveno jer je planina izuzetno zdrava sredina, a pogotovo ovo podneblje. Takodje, planinarenje je sport koji mi uglavnom najvise i odgovara. Ako bih se bavio drugim sportovima, postojala bi mogucnost povreda, tako da je setnja po nasim sumama i livadama idealno za mene.

Naravno, prvih dana mog odmora ipak sam iskoristio da pomognem oko sredjivanja nove shupe, koju su izgradili takodje planinari, dva inzenjera elektrotehnike i jedan vrsni kablovac, to su moj otac Steva, njegov kolega Rade, i majstor Ćira kablovac, koji me je nesto posebno zavoleo...u pomoc je dosla i nasa draga planinarka Mara, kod koje mora sve da bude cakumpakum, definisano.
Proslih puta, kada smo zajedno radili, Cira ustane pre mene i zakuva jednu crnku domacinku, i svako jutro me je budio miris kafe uz neizbezan poziv: " Gokiii...kaficooo..!"
I ovoga jutra pisem, us povecu solju domace! Pa se prisetih.

Na zalost, dok sam dve i po nedelje lezao na Poliklinici na godisnjoj revaluaciji ( to bi bio tehnicki i registracija za nas transplantirane, kao obiman sistematski pregled) momci su izgradili celokupnu novu shupu u par dana...dok se Mara starala da stomaci budu zadovoljeni, snaga se nadoknadjuje, zna se na koji nacin.

Radovi su slikovito tekli vrlo brzo, jer je isprva sve osmishljeno u vidu nacrtanog projekta, tako da se nije gubilo vreme u razmisljanju/premisljanju/izmisljanju...







Prvo su momci zavrsili osnovnu konstrukciju, i pokrili talasastim krovnim limom, kako bi se mogla srushiti stara shupa ispod.



Moj otac je u crvenom radnom odelu, majstor Cira je u zelenoj majici, a Rade se nekako solidarisao sa Marom pa su bili malko tamniji...i Mara se na kraju popela na merdevine da "zadnji exer namontira".
Inace stara shupa je izgledala ovako...



Sa razlogom je "sobaljena"...

Kako sam pisao u predjashnjem putopisu, krenuli smo Sandrelom, dupke punom, u nedelju ujutru, put Tare...opet je namontirana drvena galerija, i na njoj su se nasli pocinkovani limovi 2x1m 7kom, trodelne merdevine, paket letava, i jedan oluk...gepek i pola zadnje klupe takodje, full.
Usput nam se desi i jedan peh- natrcasmo na odronjen kamen na cesti mozda 500m pred kafanu, onu poznatu, na koju se nailazi posle Valjeva a pre brane i uspona na Debelo brdo...iscepasmo prednju desnu gumu komplet, unakazismo felnu ( constructive total loss), a i zadnja felna se dobro ostetila da i na njoj ne vredi reparacija...u kafani smo dobili pomoc, u vidu kontakt telefona majstor Luke , mehanicara na mozda kilometar od kafane...dodje co'ek, ma ljudina u svakom pogledu i psihickii fizicki, i donese komplet tocak da svoga Renoa, a mi smo vec prednji tocak zamenili rezervnim ali je taj za do max 80km/h...
Dokotrljasmo se do Tare ali su nam ochi svoj trojici bile kao u japanske ribice...

Zadnja felna, kako smo probali da isparkiramo Sandrelu, culo se - pshh,pshh,pshh- tacno kad naidje na ostecenje...



Ovoga puta je akcenat na sredjivanju unutrasnjosti shupe.
Vec prvi dan s obzirom da je padala kisha i bilo bzvz vreme, uzesmo da iscepamo 4m drva za ogrev, i da ocistimo kamin pec u trpezariji u domu...





Drva, jedino pouzdano gorivo grejno...





Procenili smo da se u dzuboks za drva moze smestiti 7m bez problema.

Juche smo iskoristili dan 100% procenata, kupili tocak, da majstor Luki u povratku za Bg vratimo pozajmljeni, odvezli se do Bajine Baste u nabavku.
Zatim sam ocistio kanal od shuta jedno dvoja punih kolica, ubacio kamenja u kanal, i zasuo shoferom te pripremio za betoniranje, a kasnije sam skovao shalung za stepenik, jer je shupa u dva nivoa, vislji je deo gde je ogrev, a nizi, gde je kotao...







Za danas su na meniju kamena vuna, da se postavi, i preko lim, i da se dovrsi elektrifikacija shupe, kao i ovaj shalung za stepenik...



Tata Steva ce da se zanima oko elektrike, a moj brat i ja, oko vunice...

Lepo me pita prijatelj- jesam li ja na godisnjem odmoru ili sta

Evo nastavka mog godisnjeg umo...pardon, odmora...
Vunu koju smo preneli proslih puta, ugradili smo na zidove kotlarnice, i sledeci dan, tj juce, oblozili limom. Tako da je taj prostor sada zasticen.









I limarija ( sad mogu i Saurusa da krpim)...













Sinoc zavrsismo sa kotlarnicom...danas na meniju- beton.
Doradio sam shalunge za betoniranje, i evo vec glumim mixer.
Naravno da se beton rucno mesha, i na kolica shoder prevlachi.
Ali evo prvo finijih tesarskih radova...











Stepenik sam kao malo "izarmirao" tek da uhvati sve da ne moze da bega, neg' da stoji tu gde mu je mesto i predvidjeno...i dodao daske za pragove na ulaznim vratima, kao i na srednjim...pa cemo videti.
Jedno 12 kolica po 14 lopata shodera nam treba da zavrshimo sve, do ruchka...posle, nadam se, kratak predah.

Subota i nedelja je obezbedjena za uzivanje i protezanje umornih nogu, koje su se bas staticne, namuchile zadnjih 5-6 dana.

Mali nastavak, ali i ujedno kraj ovoga putopisa.
Sve sto smo zamislili, to smo i izbetonirali. Ispalo je solidno, jer s obzirom na sta je licilo, mislim da je odlicno.













Pustili smo dva dana da se malo stegne, pa demontirali shalunge.
Mene je najvise zanimalo kako su stepenici ispali...





Pa, upotrebljivo...nema vishe rupchage glavu i vrat da ispolometash...sada se drva za ogrev mogu bezbedno preneti, pa da se kotao Salamander nalozi...u saradnji sa kaminskom peckom u trpezariji doma a to je Plamen Franklin, koja je takodje uvezana u sistem etaznog grejanja, dom ce zimi biti topao i gostoprimljiv.

I tu kaminsku pec smo sklopili sinoc, pa zalozili da probamo...



Da ne bude bas sve u nekakvim radovima, jedno popodne smo ostavili za razonodu i protezanje.
Resili smo kolima da se odvezemo do Solotnika, jednog starog srednjevekovnog utvrdjenja, na skoro nepristupacnoj steni, bar za ono vreme. Usput, dve buduce planinarke su resile da prihvate nasu ponudu, da i njih dve krenu sa nama.
Njihov plan je bio da prosetaju samo do Urosheve stene, ali je Solotnik naravno mnogo bolji vidikovac.

Otac objasnjava sta se sve vidi sa Solotnika...



Slikali smo se zajendo, da ostane uspomena.





Evo i tvrdjave, ostatak nje do dushe, ali se vidi da je to nekada bilo ozbiljno utvrdjenje.











Bunar je na dnu vlazan sto znaci da je nekada tu moglo biti vode..



Iz te pozicije uslikah neki dijalog iznad mene...



Inace sa Solotnika je pogled fantastican!





U povratku s.o svratilu i do pominjane Urosheve stene, i jedino je bilo interesantno da se popne na drvenu kulu...



Sama gradjevina je solidno izvedena ali je vidik sa kule nikakav, jer ga zaklanjaju visoki borovi.
Baj baj Tara!
Upravo smo u putu kuci, ali cemo prvo do Banjske stene, iako je vec kasno popodne.







Naisli smo i na grupu Rusa, svuda su, i dotle su stigli, pustishe pipke, chudo jedno.
Od stene na Peruchac, pa kroz Bajinu Bashtu, ka velikom gradu...
Zarsila se i ova turnejica, po planinama Srbije.

Prelepo, sve pohvale i za radove i za slike ✨ I vidi se da znate svojom rukom 🔨🥇
A priroda je nema dalje, ja isto volim planine, brda i razne cuke 😅 Ne drzi me ravnica 😀
I sve me vise privlaci priroda, gradovi su nuzno zlo... Tacno se covek drugacije oseca kad se, bar na neko vreme, skloni od sve guzve i gomile ljudi...

Hvala puno za pohvale.
Na zalost, skoro sav boravak na Tari se sveo nekako na rad na shupi, pa za malo da putopis prebacim u "slobodne teme/free time/sta smo radili danas ?"...tako da nismo imali mnogo slobodnog vremena za uzivanje i boravak u prirodi, premda smo svaki dan napolju bili.
I to je nesto, bar smo pluca ocistili od garezi.
Sinoc smo vrlo kasno doputovali u Bg, i evo, dozvolio sam sebi da se naspavam, tako da tek sada odgovaram.
Meni je vazno da sam mozak odmorio, bar malo. Svaki rad mimo onoga sto moram svaki radni dan, dodje kao banja i za um i za telo.
Covek se resetuje, restartuje i ocisti od "virusa". Vrati se na fabricka podesavanja.
Sama promena klime i mesta cini da se to uspesno realizuje.
Steta sto je prekratko trajalo.

Brate sve sto si napisao- kao ja da sam pisao 👍🙂
Tacno tako, i meni se obicno odmor van Beograda svodi na dosta fizickog rada, posebno kad odem kod mojih na selo, ali to je takva promena na bolje da je neopisivo 😀 Druga atomsfera, drugi vazduh, bas restetovanje, kako si ti rekao... I svaki put kad se vratim u BG pitam se gde sam to dosao 🙃 Cak planiram da se odselim odavde, ako Bog da vec sledece godine, jednostavno ovaj grad je postao previse naporan za mene, dosta mi je i guzve i jurcanja...
A vi ste tamo napravili bas banju, zamisli zimi kako ce da bude kad se uvece zasedne pored kamina-peci, milina ✨

Za Taru mogu reci da je prelepa planina, ali kako su poceli maestralno brzo sa "Zlatiborizacijom Tare" nisam siguran koliko ce jos dugo od nje ostati ono sto treba da ostane.
Svake godine, kada dodjemo, vidimo nove prokrchene zemljane ili makadam puteve, posechene proplanke, i padine, narushen niz shume.
Drvece se medjusobno stiti od bolesti i raznih stetocina upravo kada je u gomili, kao africka stada. Samostalno, izgleda da drvo tesko odoleva.

No svaka planina, i malo bolja nadmorska visina, recimo 1000 i vise metara, ako je udaljena od gradskog podrucja, ima pozitivan uticaj i na um i na telo, dovoljno je da udises vazduh pun kiseonika, a bez prisustva zagadjivaca, da ti fizicki rad uopste ne smeta, i ne umaras se od njega, vec ponajvise prija organizmu, da se malko razdrma, i izvuce iz svakodnevne ustajalosti ili mozda kolotecine.
Mozda se prvih dana osecas malo rasharafljeno, ali te domaci kajmak, sir, prshuta, slaninica, pogacha, somun, ili proja, paradajz iz bashche, i po neka vockica direkt sa grane, oma zasarafi i pritegne, ima ravno d'idesh bez da shkripish!
Podmaze se to jos nekim jelte domacinskim proizvodima, tako da tu nema bojazni.
A holesterol, trigliceridi, glukoza i tome slicno, to sve ostane tamo negde.
A tamo negde mora i da se vrati, na zalost.
I onda opet stres, buka, brzina, neizvesnost...
Sto popova s bradom i po neka vjeshtica!